
Рођен је 19. маја 1911. године у Мехали. Основну школу је похађао у Мехали (1917-1921), нижу гимназију у Темишвару (1921-1925), богословију у Сарајеву (1926-1930), а Богословски факултет у Београду (1930-1935). Био је рукоположен 1936. године. Радио је као свештеник у Старој Молдави (1936-1942) и као епархијски чиновник, свештеник и професор у Темишвару (1942-1964). Пензионисао се 1964. године из здравствених разлога. Иако је још као младић штампао песме у “Темишварском веснику”, тек у 60. години живота објавио је прву збирку. За кратко време, између 1971. и 1977. године, он је објавио у букурештанском “Критериону” три збирке песама. О њему и његовим књигама су писали Небојша Поповић, Војислава Стојановић, Чедомир Чонка Клисурац, Војислав Ћирић, Чедомир Миленовић и др. Заступљен је у антологијама: Светионик деценија, Spirala de aur, У плавом кругу звезда и Наша поезија у дијаспори, као и у књижевном и лингвистичком речнику Scriitori şi lingvişti timişoreni. Преминуо је 30. новембра 1982. године и сахрањен је у Мехали, у Темишвару.
БИБЛИОГРАФИЈА
ПОЕЗИЈА
- Немирни сати. Песме, Букурешт, Критерион, 1971, 99 стр.
- Златни беочуг. Песме, Букурешт, Критерион, 1973, 128 стр.
- Звезде које се не гасе. Песме, Букурешт, Критерион, 1977, 72 стр.
Књиге:
- Небојша Поповић, Књижевни осврти.
- Војислава Стојановић, Трајање.
Листови и часописи:
- Чедомир Ч. Клисурац, Контемплација као песнички израз. Јован Гајер: Немирни сати, БН,XXVIII (1971), бр. 3138, стр. 13.
- Војислав Ћирић, Јован Гајер: Златни беочуг, КЖ, VI (1973), бр. 2, стр. 81-83.
- Ч. Миленовић, Јован Гајер: Звезде које се не гасе, БН, XXXV (1978), бр. 3487, стр. 6.
КРИТИЧКИ ИЗВОДИ
“Нису то, како би се дало закључити по томе што је збирка “Немирни сати” Гајеров првенац, - стихови којима би се могла замерити почетничка захукталост, несигурност и неумереност, већ синтетизиране зреле мисли из којих избијају извесна горчина искуства, луцидност казивања и темељитост од глагољивости, већ уздржана, често тужна певања досежу до најдубљих дрхтавих тонова”.
Чедомир Ч. Клисурац – 1971.
“Јован Гајер схвата поезију шире и дубље. Он размишља о животу, о смрти, о намени уметности; пева о немирима своје узбуркане душе. Покаткад стихови зазвуче меланхоличним акордима, јер песник је тужан, захваћен успоменама, испуњен суморним слутњама. Он пева о изгубљеним надама, о пустим жељама, о сетним очима, о времену, о упорном раду над песмом у тражењу звонке и бритке речи – о свему ономе што сачињава садржину његових немирних сати”.
Небојша Поповић – 1977.
ЛЕКСИКОН поратних Срба посленика писане речи у Румунији


