(1922-1958) - новинар, песник и прозаиста. Рођен је 26. априла 1922. го­дине у Српском Семартону (тимишка жупанија). Основну школу је похађао у родном селу (1929-1936) а даље се усавршавао као самоук. У прво поратно доба био је до­писник темиш­варске “Прав­де” у којој се касније и запо­слио. Кад је 1956. године Ра­дио Темишвар отпочео да еми­тује на српс­ком језику, Ј.Б. је ушао у састав ондашње малобројне редакције. Почео је да пише по­езију и прозу негде при крају четрдесетих година. Прве књижевне ра­до­ве обја­ви­ли су му 1950. годи­не “Културни упутник” и “Прав­да”. Поред ових двају наведе­них гласила, сарађивао је пе­де­сетих година и у ча­сопи­сима “Народна култура” и “Нови живот”. За живота је објавио збирку кратке прозе и збирку песама. Ј.Б. је пре­ми­нуо 6. јануара 1958. године, од срчане капи, док је у свом селу припремао репортажу за Српску емисију темишварске радио-станице. Сахрањен је у Семартону. Заступљен је књи­жевним прилозима у следећим антологијама и зборницима: За срећну сутрашњицу, За живот - за мир, Под заставом слободе, Путеви славе, Све­тионик деценија, Spirala de aur, У плавом кругу звезда, Наша поезија у дијаспори и Из дечје собе.
БИБЛИОГРАФИЈА
ПОЕЗИЈА И ПРОЗА
- Две радости, Букурешт, ДИПЗКУ, 1956, 68 стр.
- Песме отаџбини, Букурешт, ДИПЗКУ, 1957, 57 стр.
- Изабране странице, (посмрт­но издање), Букурешт, ДИПЗКУ, 1959, 184 стр.
ИЗБОР ИЗ ЛИТЕРАТУРЕ
Књиге:
- Небојша Поповић, Књижев­ни осврти.
- Стеван Бугарски, По Семар­тону кроз простор и време.
- Војислава Стојановић, Тра­јање.
Листови и часописи:
- Небојша Поповић, Проблем и карактер, Правда, XIV (1957), бр. 1266, стр. 2.
- Г. Симић, Бељчеве “Иза­бра­не странице”, Правда, XVI (1959), бр. 1639, стр. 2.
- Милан Јовановић, Стојан Лера, Два рано преминула борца и песника, НЖ, III (1959), бр. 1, стр. 83-85.
- Ђока Мирјанић, Јова Бе­љац. Поводом десетогодишњице смрти, КЖ, I (1968), бр. 1, стр. 60-61.
КРИТИЧКИ ИЗВОДИ
“Сигурно, да је време – тај неумитни судија – одузело понешто од вредности њего­вих песама, поготово оних које носе нијансу ангажо­ва­ности, многи његови стихови звуче данас дисонантно и декларативно. Песник није увек успевао да удовољи захтевима уметничке форме и савременог песничког израза.
Па ипак, хуманост, опти­ми­зам, вера у живот остају доминантне црте његових песама, протканих тананом жицом лиризма и лаке сете”.
Ђока Мирјанић – 1968.
“Књижевна делатност Јове Бељца трајала је скоро десет година. Припадао је првој послератној генерацији сеља­ка-књижевника и смогао је онолико, колико је и цела та генерација смогла у шестој деценији нашега века. Умро је не само прерано, него и у напону снаге, због чега је веома тешко дати оцену о његовом стваралаштву. Ипак, имајући у виду узлазни раз­витак његових књижевних способности, као и радове написане пред крај живота, вероватно је да би Јова Бељац дао и више и боље од онога што је написао за непу­них десет година”.
Стеван Бугарски – 1982.