BANATERRA - moguca enciklopedija Banata. Iniciator: Dusan Bajski
[ kući ][ o projektu banaterra ][ biblioteka banat ][ veze ][ kontakt ]
Novakovic Zorica
 
Zorica Novaković (1963) rođena je u Zrenjaninu.
Osnovno i srednje obrazovanje stekla je u Sečnju. Diplomirala je književnost na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu.
Upravnik je i reditelj u Pozorišnom klubu Gest iz Sečnja od njegovog osnivanja.
Do sada je štampala dve zbirke poezije Crn trn (1998) i Žrtva (2000).
Živi i radi u Sečnju.
 
 

Iz zbirke Crn trn:

Smireno u smiraj dana
ti si tiho otišao

Vrisak sumrak raskinuo
Bol sa krikom ne jenjava
Za razumom mojim pusto
Nema

Smireno u smiraj dana
ti si tiho otišao

Nisi znao da će tuga
moje oči iskopati
Pođem tebi a do groba
Slepa
 

Iz zbirke Žrtva:

Pomamno ubijam
sebe zaludnu
Tražim znamenja
svome spokoju
Nemam vremena
neba padaju
Sve naše su oči u plamenu

Duboka voda se
nudi ponoru
Brišem tragove
čudesno opstaju
Nosim glasniku
dane u povoju
Sve naše su nade slične očaju
 
 

Evo i jedna neobjavljena:

Jutro

Otvori prozor
i nebo
obojeno čežnjom mojom
cimetom i hlebom
nežno će ti dotaći čelo.
To nebo,
okovano snegom i ledom,
sa sobom nosi tajnu jednu
snovima ludim opšivenu.
U naručju oblak držim
i šapućem sneno
isto
i samo jedno...
Otvori prozor.
 

Novaković Zorica

Pesme

Prva izdata knjiga Zbirka pesama Zorice Novaković “Crn trn” pripada redu onih pesničkih pokušaja koji se ulivaju u tradicionalne tokove našeg pesništva. To je lirika direktnog iskaza iz koje izbija nešto presno i potresno, sa mestimično oporim, prekornim slikama, a mestimično sa iskazima “nežnog i setnog” štimunga. Nema sumnje iza ovih stihova postoji neki žestok, traumatičan izvor pevanja, čiju je prirodu teško razaznati i odrediti, ali se njegovo prisustvo oseća u emotivnoj žestini apostrofa, u pitanjima na koje ne dolaze odgovori.
 Na momente u stihovima Novakovićeve oseti se muklo damaranje rata (velika jata gusaka/ mirno/ gegaju s noge na nogu/ i nije ih briga/ za izlomljeni lim/ i lokvu krvi na asvaltu), katkad u tim pesmama zastruji osećanje neke tajne, ukletosti koja nije iz reda prostih, običnih fenomena, ponekad reči znanih registara prekriju intezitet mogućoh efekata pa pesma ne doseže onaj momenat zrenja potreban kondezaciji utisaka.
 Izvesno je jedno: Zorica Novaković u svojoj zbirci pesama sugeriše da je reč o još nedovoljno prevrelim, ali nesumnjivo bitnim izražajnim mogućnostima i njen crn trn iz naslova zbirke, iako sa nečim verističko-strogim, u stilu borbenog pesimizma, pokazuje da se od nje može očekivati razvoj ka zrelosti i punoći pesničkog izraza.

Miroslav Egerić
 

Izazov  osenčenosti

Druga izdata knjigaSvojom drugom knjigom pesama, nakon knjige »Crn trn« u kojoj je kao osnovno iskazano obeležje preovladavala sonorna tragika vrlo približene (bliske) versoterapije i isceljivanja od naglašeno usvojenog ličnog bola, Zorica Novaković, evo, oglašava se drugom knjigom koju je, prividno jednostavno, nazvala ili naslovila jednom rečju - Žrtva.
Knjigu čine tri ciklusa: Tragom do netraga, Misli mi ka nebu beže i Zid. Iskazno-kompoziciona versička “materija” koja objedinjuje kako pesme u ciklusu tako i cikluse u celinu knjige u osnovi je ekstrovertniji korpus slika, detalja i semantičkih jezgara koji, za razliku od prve knjige, transponuje poruke i invektive van naglašene intime i “preopterećenog” subjekta. Novakovićeva gradi pesničku sliku u prepoznatljivom, ovovremenom predelu ali se, vešto i dozirano, kloni neprerađenih fragmenata pa tako, u ovoj knjizi, upoznajemo pesnikinju koja je u svom sopstvenom razvoju, ponajviše napredovala u izgradnji unutrašnjeg izlaganja pesme.
Rezignacija, ironija i samoironija, lirska destrukcija opštih mesta, saznanja, iskustvenih uzoraka sve je to u poetskom pismu predočenom u ovoj knjizi ne samo inicijacija poruke u smislu puta od sebe već i transponovanje znakova i posledica spoljne stvarnosti u sferu intrasubjektivnosti.
Novakovićeva se u tom preobražaju s puta od sebe ka putu od svih zbilja samootkrila u sudbini, kreativnoj, naravno, žrtve koja rastvara subjektivnu “ekskluzivnost” i uspešno je svodi na samo jednu od, važnih dakako, premisa u pevanju.
Novakovićevu sve tamne, osenčene ili pesimistične paradigme kao da izazivaju. Ona se od trojstva (reč, svetlost, kuća) u prvoj pesmi prvog ciklusa, pa sve do završnih akorda “svaki dan kao užegla ironija” ili “za razumevanje, ponekad, nisu potrebne reči” kreće kao biće osetljivo na učmalost, na zlo, nehumanost, neotpornost i bezvoljnost svoje okoline. Svoju osetljivost “opismenjava” jasnim iskazima, topeći “zaleđene reči (koje) vise u vazduhu” znajući da nadu i boje kao, istovremeno i lične i univerzalne kategorije mora dokazati, makar lirskim stavom, ali pesničkom slikom, svakako.
Jedna od najlepših pesama u svojoj superiornoj konstrukciji ima suptilnu varijaciju koja se refreniše pa, tako, od pitanja “šta je u tebi od mene ostalo” preko “šta je u meni od tebe ostalo” do “šta je u tebi od tebe ostalo” možemo pronaći i osetiti ključno polazište ove poetike, ono koje prosuđuje ali i saučestvuje, opominje ali i animira, krepi ali i sluti.
Zbog ovih, samo fragmentarnih tragova otvorenog čitanja nove knjige Zorice Novaković jasno je da je posredi autor koji zavređuje brojna, pa i drugačija čitanja.
 

Zrenjanin,    Radivoj  Šajtinac

  19. jul 2000.

Datum lansiranja: 14 novembar 2006

All content copyright 2006 Proiectul Rastko Romania & Spaso-Aca Mladenovski. All rights reserved.